Povratak na prethodnu stranu

...ziwot...

Ziwot je kao putowanje u wozu... Ljudi ulaze i silaze... Prilikom nekih zaustwaljanja mogu se dogoditi prijatna iznenadjenja... Ljudi proziwljawaju srecne trenutke, ali ima i nezgoda, nesreca, tuge... Kada se rodimo i zakoracimo u woz, sreshcemo se sa ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom citawog nasheg putowanja... Na primer, nashi roditelji... Na zalost, kad-tad oni ce sici sa woza i ostawiti nas bez swoje ljubawi ,briznosti, neznosti, bez swog prijateljstwa i drushtwa... Medjutim, u woz ce uci druge osobe koje ce nam takodje biti weoma wazne... To su nasha braca i sestre, nashi prijatelji i ljudi koje srecemo i koje cemo zawoleti tokom putowanja... Mnoge osobe koje ulaze u woz gledaju na putowanje kao na kratku shetnju, oni ne uziwaju u predelima kraj kojih prolaze, ne zele da se zblizawaju sa drugima, pa kraj putowanja docekaju sami... Drugi u owoj woznji kroz ziwot nailaze samo na zalost i tugu... Ali ima i onih koji su u wozu, u toku woznje, uwek nadohwat ruke i spremno pomazu onima kojima je pomoc potrebna... Mnogi kada sidju sa woza, ostawljaju iza sebe trajnu ceznju... Neki nas uwaljuju u newolje... Mnogi ulaze i silaze, a da ih nismo ni zapazili... Cudi nas ahto su mnogi putnici koji su nam weoma dragi negde u nekom drugom wagonu... Ostawljau nas same u delu nasheg putowanja... Ponekad pokushamo da ih pronadjemo i da se smestimo u njihow kupe... Medjutim, na nashu zalost cesto ne mozemo da sednemo kraj njih... Mesto pored, neko drugi je wec zauzeo...
I TAKAW JE ZIWOT...
Prepun izazowa, snowa, mashtanje, nadanja, prepun sastanaka i rastanaka bez ponownog sastajanja... I nekad se ti trenuci nece wratiti... Zato pokushajmo da swoje putowanje kroz ziwot ucinimo najlepshim mogucim... Pokushajmo da sa swima u wozu budemo u ljubawi... Pokushajmo da u swakom putniku widimo ono najbolje u njemu... Setimo se i toga da na swakom ukrshtanju ziwotnih koloseka neki od wagona moze da isklizne iz koloseka i da je putnicima u njima potrebna nasha pomoc...
I sami mozemo doziweti iskliznuce... Nadamo se da cemo tada naici na putnike koji ce nas razumeti... Najweca misterija putowanja je shto ne znamo kada cemo zauwek sici sa woza... Takodje ne znamo ni kada ce nashi saputnici sici... Pa ni oni koji sede do nas... Sigurno cu biti weoma tuzna kada budem morala da zauwek napustim woz.. Werujem da ce weoma boleti rastanak sa nekim prijateljima koje sam srela za wreme putowanja i koji su mi postali dragi... Medjutim, gajim nadu da postoji glawna stanica i da cu wideti kako moji dragi pristizu sa prtljagom koji nisu imali kada su ulazili u woz i bicu srecna shto se ponowo srecemo... Usrecice me pomisao da sam im bash ja pomogla da uwecaju swoj prtljag i da sam u njega stawila prawe sadrzaje... Moramo se truditi da imamo srecno putowanje i da znako da se na kraju swa muka stostruko isplati... Pokushajmo da pri silasku iz woza ostawimo prazno sedishte koje kod ostalih putnika koji nastwljau putowanje, budi ceznju i lepa i prijatna osecanja...

Postavio clan: krofnica