Povratak na prethodnu stranu

IMATE POŠTU!

“IMATE POŠTU!”


Ovo je zbirka elektronskih poruka koje su u određenom periodu razmenjivali dvoje mladih ljudi (u tridesetim godinama).
Kratak istorijat njihove veze: upoznali su se u proleće (krajem aprila) pre dvanaest godina, kada su oboje bili pri kraju studija na elektrotehničkom fakultetu (to je za njega bio pravi izbor, a za nju velika greška. Bila je dobar učenik, vredna i savesna, i završila je taj fakultet koji joj uopšte ne leži. Kasno je shvatila da je trebalo da studira nešto drugo, na primer strane jezike, za šta je talentovana. Već dugo radi, i posao joj nikako ne ide. Na poslu važi za lenju i neambicioznu, što je razjeda). Njemu je bilo 24 i po godine, njoj nepunih 23. On je rođen 10. januara, Jarac je u horoskopu. Visok je i mršav, sa očima neobične plavo-zeleno-sive boje. Ona je rođena 11. jula, Rak. Lepa je, duge guste crne kose i prelepih crnih očiju.
Ubrzo, već početkom maja, počeli su da se zabavljaju. U početku je sve išlo odlično, ali je srećan period trajao vrlo kratko. Već posle mesec dana on je rekao da je prethodne godine u Moskvi, posle mnogo godina dopisivanja, upoznao jednu svoju “drugaricu” iz Rusije i tada je pozvao da sledeće leto (ono koje je dolazilo) provede kod njega. Sada se to približilo i rekao joj je da više ne može da se zabavlja sa njom, jer između njega i te devojke ne postoji baš samo prijateljstvo, već nešto više. Ona je bila kao gromom pogođena. Raskinuli su na vrlo ružan način. Leto je došlo i prošlo, Ruskinja je dolazila, bili su zajedno na moru. Ona je otišla sama na more i grozno se provela. Kad se vratila sa mora, on ju je pozvao telefonom i rekao da između njega i Ruskinje nije bilo ništa, da voli nju i da, ako hoće, može da dođe da vidi svoju suparnicu i uveri se da između njih nema ništa. Ona to nije želela i Ruskinja je posle nekoliko dana otišla.
Posle toga je on počeo da je opseda, moli, preklinje da mu se vrati. Satima je stajao ispod njenog prozora, zvao je svaki dan po nekoliko puta, slao najboljeg prijatelja da je ubeđuje da je zaista voli, snimio joj kasetu sa najlepšim ljubavnim pesmama (među kojima ju je najviše dirnula ona “Obriši suze, draga”. Slušala ju je sva ustreptala i ozarena, crnih očiju zacakljenih od ljubavi, straha, nade, sete.. i osećala kao da to njoj on peva i poručuje) kojom joj je poručivao da je nikada više neće ostaviti i da će joj sve nadoknaditi. Njen otpor se polako topio. Posle malo više od mesec dana te opsade, popustila je i vratila mu se. Tada su počeli zaista ozbiljno da se zabavljaju i da se vole. Međutim, ona mu nikada nije zaboravila tu epizodu sa Ruskinjom i nikada nije mogla potpuno da mu veruje. A on je i bio čovek kojem se u stvarima koje se tiču ljubavi ne može sasvim verovati. Bio je sklon prevarama: varao je sve svoje bivše devojke. Verovatno je varao i nju. Bio je vrlo lukav i prepreden, tako da ona za to nikad nije imala dokaza. To je tako išlo nekih trinaest meseci. Do tada su već oboje diplomirali, on se zaposlio, a ona je čekala zaposlenje. Logično je bilo da sledeći korak bude brak. On na to, nažalost, nije ni pomišljao. Želeo je da se zabavlja sa njom, ali ne i da se ženi. Njoj je sve to dojadilo i raskinula je.
Ipak, taj raskid joj je doneo samo bol. I dalje ga je volela. Svi drugi ljudi bili su, u odnosu na njega, ništavni i nezanimljivi. On je uskoro na poslu našao novu devojku. Ona je počela da ga moli da joj se vrati.
Tada počinje njihova istorija rastanaka i pomirenja. Pokušavali su još nekoliko puta da ponovo budu zajedno. On je, u međuvremenu, imao druge devojke (imala je i ona neke koji nisu vredni spomena), čak dve ozbiljne veze koje su se mogle završiti brakom, ali nisu. Svaki put joj se vraćao. Ipak, svaki put je njegov odnos prema njoj bio sve nekorektniji. Od njega je dobila prvi i jedini šamar koji joj je ikad udario neki muškarac. I preko toga je prešla, ali se u njoj skupljala sve veća količina bola i gorčine. Najzad, posle četiri godine takvog života, po dolasku njihovog četvrtog proleća, ona je odlučila da jednom zasvagda sve prekine. Ovog puta je održala reč. On je uskoro (ponovo na poslu) našao devojku, Crnogorku, kojom se sledeće godine oženio. Sledeće godine je dobio sina, koji ove godine puni sedam godina.
I ona se udala, ubrzo posle njega. Na brzinu i bez ljubavi. Više iz očaja. Uplašila se da se nikada neće udati, i uhvatila se za prvog koji je naišao. Naravno, pogrešila je. Živi u nesrećnom braku, potpuno nezadovoljna sobom i životom koji vodi. Njega nikada nije zaboravila. Posle nekog vremena i ona je dobila sina, koji sada ima tri godine. Želela je dete, a godine su je stizale.
U međuvremenu je on mnogo napredovao u poslu (ona je nazadovala), i najzad, revoltiran događajima u zemlji koji su kulminirali bombardovanjem zemlje i njenim razaranjem, otišao u Ameriku u zimu 2000. godine.
Otkad su se razišli i oboje ušli u brak, nisu se mnogo sretali.
Tačnije, prošlo je punih četiri godine a da se nisu videli.
Zatim se desio njihov susret, koji je bio potpuno pogrešan.
Bio je novembar. Ona je čekala bebu, i imala problema sa trudnoćom (pre toga je jednu bebu izgubila). Žurila je kod lekara po neke upute za kontrolu, van sebe od straha za zdravlje ploda koji je nosila pod srcem.
Ugledala ga je u čekaonici za rendgensko snimanje. Bio je sam. I ona je bila sama. Bila je to idealna prilika da porazgovaraju. Ipak, u tom trenutku, njena ljubav prema detetu koje je nosila bila je jača od ljubavi prema njemu. Samo mu je procedila jedno usputno “Zdravo” i prošla pored njega kao pored nekog koga poznaje tek da se javi.
Da je tada znala da će on posle tri meseca otići u Ameriku i da više neće biti mogućnosti da ga slučajno sretne na ulici, zastala bi i nešto mu rekla. Šta? Šta reći nekom koga si toliko voleo, a on te nije hteo? Šta tu ima da se kaže?
Nije znala da se on sprema da ode (nije nikad saznala da je on baš tog dana, kada mu je ona okrenula leđa, doneo definitivnu odluku). Saznala je tek tog leta, kad je već dobila svoju bebu i kad su joj se sećanja na njega vratila u punom intenzitetu. Bila je u posebnom raspoloženju, preplavljena osećanjima. Noćima nije spavala, mnogo je slušala radio na kom su stalno, kao da hoće da joj sipaju so na rane, puštali njihovu pesmu “Obriši suze, draga”. Plakala je svake noći kad bi je čula. Jedne noći je pozvala njegovu majku (za koju je znala da je noćobdija) i saznala da je on van domašaja. To ju je dotuklo. Završila je u bolnici.
Oporavljala se dugo i polako. Ožiljci su ostali. Zdravlje joj nikad više neće biti onakvo kakvo je bilo.
Njeno dete raste, vreme prolazi, ali ga ona ne zaboravlja. Voli ga kao da nisu prošle godine od njihovog poslednjeg susreta.
Dobija njegovu e-mail adresu na samo njoj znan način.
Izvod iz njihove prepiske:

Poruka br. 1: 10. januar 2003.
Pa, Majstore, srećan ti rođendan.
Hoćeš li da pričaš sa mnom? Ako nećeš, samo nemoj odgovoriti na ovu poruku.
Ciganka

Poruka br. 2: 11. januar 2003.
Ciganko moja,
još pitaš da li hoću da pričam sa tobom! Da znaš samo koliko si mi nedostajala!
Majstor

Poruka br. 3: 15. januar 2003.
Majstore,
drago mi je da hoćeš da pričamo. Uostalom, odavde sam potpuno bezopasna.
Kako si mi? Ovo je prvi put da pričamo posle mnogo godina. Ne znam ništa o tebi sada, o tome o čemu razmišljaš. Znam samo par činjenica: da imaš sina i da je pošao u školu. Da si već tri godine u Americi. Ne znam u kakvoj firmi radiš, ni čime se baviš.
Pričaj mi o tome kako živiš. Hoću sve da znam. Nije bitno šta ćeš pisati. Moj je život sada takav da ćeš u njega uneti svetlost ako mi svakog dana napišeš bar samo dve bezvezne rečenice.
Ciganka

Poruka br. 4: 20. januar 2003.
Ciganko moja,
kako sam? Tako da se ne usuđujem da razmišljam o tome. Tu sam gde sam, jer kod kuće više nisam mogao da izdržim. Zemlja koja te dovodi u situaciju da možeš da pogineš zbog ludila onih koji su na vlasti, nije mesto na kom želim da živim i podižem svoje dete.
Ovde mnogo radim, i to stvari koje su najnovije iz oblasti programiranja i operativnih sistema u svetu. Cene me, i dobro me plaćaju. Radim mnogo više nego što bi trebalo. Namerno se zatrpavam poslom, jer ovde ima malo toga što mi predstavlja zadovoljstvo. Jeste lepa klima, stalno je sunčano, život je udoban i dobro organizovan. Ali, duboko u duši, prazan sam.
Živim za dete, i on je jedina svetla tačka u mom životu. Otkad sam ga dobio, ceo moj pogled na svet promenio se za 180 stepeni. Prestao sam da mislim samo na sebe, i on je za mene postao najvažnije biće.
Kakav je? Bolje da ti o tome ne pričam ja, suviše sam subjektivan. Za mene, on je najdivnije dete na svetu. Pametan je, vredan, živahan. Liči li na mene? Ne mnogo. Ima samo nešto od oblika mojih kosih očiju, i čudnu nijansu koja ponekad ima odsjaj plavog, kada svetlost pod određenim uglom padne na njih. Mnogo vremena provodim sa njim. On mi pruža najveću radost. Krenuo je u školu. On se najbolje prilagodio na život u Americi. Sve manje i hoće da priča srpski.
Ne smem ni da mislim kakav bi tek bio da si ga ti rodila. Kakav bi bio sin takve lepotice i pametnice i ovakvog tipa kao što sam ja? Taj bi rasturao sve oko sebe, bio bi car. Šta da ti kažem? Voleo bih da si mi rodila i sina i jednu lepoticu kao što si ti.
Znam da čekaš ovu rečenicu: tačno je, ne volim svoju ženu. U početku sam mislio da je volim. A onda, što je vreme više prolazilo, sve sam više uviđao koliko se razlikujemo. Sada živimo jedno pored drugog, a ne jedno sa drugim. Imamo jedan od onih promašenih brakova u kojim se ljudi više ni ne svađaju. Samo se ignorišu i žive svoje potpuno odvojene unutrašnje živote. Razgovaramo malo, uglavnom o detetu. Ljubav vodimo retko, onda kad fizička želja prevlada. To je tako različito od onoga kako smo to nas dvoje radili... tako različito!
Zašto sam je oženio? Pa, ne znam ni sam. Pretpostavljam da mi je u tom trenutku došlo da se ženim, a ona se našla pored mene. A i znala je kako da se postavi prema meni, što ti nikada nisi znala. (Možda si me suviše volela)
A bila si pravi dragulj, srećo moja. Tek sad, kad je toliko godina prošlo, vidim šta sam imao i dopustio da izgubim. Ti ni ne znaš koliko toga ja o tebi znam. Znam sve naj- važnije što ti se desilo ovih godina. Imam svoje izvore koji me redovno obaveštavaju o tebi. Znam da si divna majka, da si i dalje nezadovoljna poslom i da se grčevito boriš da počneš da radiš ono što voliš (ali ti zasad nikako ne ide), da si vredna i verna, da praviš kolače i pite (što me je, moram priznati, iznenadilo), da si čista, uredna, poštena i iskrena. Da misliš na pedeset stvari odjednom, jer si udata za smotanog mamlaza koji ne ume bez tebe tri koraka da napravi. Da si se razbolela od tuge, bola, brige i jeda: da ti je teško, i da nemaš baš mnogo snage ni motiva da se boriš.
Znam da ti još uvek mozak radi trista na sat, i da su ti slepoočnice uvek vruće, kao onda kad sam ih ja milovao. Ljubljena moja glava. Ti si moj mali genije, nemoj to nikada da zaboraviš. A kako te taj genije muči, jer ga nigde nisi iskazala, to samo ti znaš.
Znam da ne voliš svog muža, i da ste se rastajali. Nije trebalo sa takvim nikada da se upuštaš. Trebalo je da čekaš pravog. Naišao bi, ja to znam. Ovaj ti nije ni za mali prst, i ti to dobro znaš. Koči te. Uz njega si postala slaba, inertna, usporena. Izgubila si samopouzdanje. Da si sa drugačijim čovekom, bila bi sasvim drugačija. I ne bi bila bolesna.
Ne verujem u Boga, ali se za tebe molim. Nisi zaslužila tako da živiš. Molim se za to da nađeš čoveka koji će ti odgovarati i koga ćeš zaista voleti. Koji te neće kinjiti kao što sam to ja radio. Molim se za to da ti se horizonti već jednom otvore, i da ti krene i u poslu i u životu. Malecko moje, kako te život samo šiba!
Ljubim te. Smem li?
Majstor

Poruka br. 5: 25. januar 2003.
Majstore moj,
kako me je samo obradovala i istovremeno rastužila tvoja poruka! Mislila sam da ne znaš sve to što me muči, i da ću moći da ti pričam o tome.
Možda je i bolje ovako. Sad mogu na miru da ti pričam o nama.
Kojim nama? O, pa, ako nisi znao, mi i dalje vrlo postojimo. U mojim mislima i snovima, naša ljubav je življa nego ikad.
Svakog dana se setim nekog detalja iz naših srećnih dana. Ne pričam mnogo o tebi, jer nemam kome. Kome da pričam? Mami, koja mi je uvek govorila (i bila u pravu) da boljeg od tebe neću naći i da mi je čovek za kog sam se udala najgora prilika u životu? Kumi, koja je provela s nama sve vreme, zna svaku moju suzu prolivenu za tobom, a venčala me je sa drugim (a šta drugo da uradi? Ostala mi je prijatelj, sada skoro jedini)? Sestri, koja se povija kako vetar duva, i nikad ne iskazuje svoje pravo mišljenje? Kojoj god da počnem da pričam, rekla bi mi: «Daj, zaboravi ga. Šta ti je? Skoro deset godina niste zajedno. Oboje ste u braku i imate decu. Nikada više nećete biti zajedno.» Kao da ja to ne znam?
Ipak, ti si stalno uz mene. Ja sam još uvek u gradu u kom smo se oboje rodili (mada to ne želim. Odavno žudim da odem odavde, ali mi se ne da) i stalno prolazim pored mesta gde smo se šetali, grlili, ljubili, vodili ljubav, svađali, mirili... Nije mi teško da se podsetim.
Još uvek, po navici, kad prolazim pored tvoje zgrade, podižem pogled i tražim tvoj prozor na sedmom spratu. Još ga nalazim bez greške, iako znam da su na njemu odavno navučene roletne. Nema te tu godinama, i mogu samo da zamišljam kako sada izgleda soba u kojoj sam te toliko volela. Pitam se da li je još tu onaj krevet na kom smo se toliko puta milovali, i na kom sam ti rekla da te zauvek ostavljam. Da li je u uglu, iza ormana, ona gitara koju nikad nisi svirao (služila je samo kao dekor).
Još uvek ponekad, kad neko pogreši broj, i u telefonskoj slušalici čujem pucketanje koje podseća na pucketanje crvenog telefona iz tvoje sobe, pomislim da me ti zoveš. Da mi čuješ glas.
Još pamtim broj tvog telefona, i registarski broj tvojih kola (mada odavno više nema te registracije). Još znam sve naše važne datume, i u sebi ti čestitam svaki rođendan.
E, moj Majstore, kako sam te samo volela! Bilo mi je dovoljno samo da te gledam kako ležiš pored mene, da se osetim ispunjenom. Ne verujem da će te ikad više neka žena tako voleti. Ona koju si oženio sigurno te ne voli toliko. Grešan si prema meni, srećo moja. Ipak, ne ljutim se na tebe. Čime si me to začarao, pa te volim takvom silinom i danas, mada te možda nikad više neću videti, stvarno ne shvatam. A ni ne trudim se da shvatim. Ta me ljubav hrani, održava me živom, mada je neuzvraćena i bez nade. Sad tek shvatam koliki je blagoslov voleti. I znam da se voleti može, a da se zna da se ništa neće dobiti zauzvrat.
Stalno te sanjam. Čak i ako ne mislim na tebe na javi, dođeš mi u san.
Snova bude svakakvih. Neki su lepi i obojeni optimizmom, neki su gorki kao stvarnost. Ipak, ni jedan se san ne završava tako da smo ponovo zajedno. Čak ni u onim snovima koji počinju tako da ti dolaziš ovamo i moliš me da dođem kod tebe, da vidim kako živiš, pa da odlučim da li ću ti ponovo pokloniti sebe i oprostiti ti sve. Ne. Čak i u tim snovima, u kojima mi pokazuješ da me voliš, ja shvatam da ti pripadaš svojoj ženi i detetu i odričem te se. Ipak, ljubiš me u tim snovima. I ja ljubim tebe.
Ali, ni u jednom te snu i ni u jednoj stvarnosti ne mogu i neću poljubiti onako kako te ljubim u svom srcu. Tu, u mojim najskrivenijim dubinama, gde niko nema pristup, potpuno sam svoja i mogu da pustim sebi na volju. Tu te ljubim onako kako te nikada na javi nisam poljubila. S ljubavlju koja samo daje, a ništa ne traži. Sa obožavanjem. Sa potpunim predavanjem. S nesebičnošću. S nežnošću kakvu nikad nikom nisam pružila. Možda samo svom detetu, i to onih prvih dana po porođaju, dok smo bili vezani onom praiskonskom vezom i moje mu mleko davalo život.
Kakav je? Pa, ja nisam tako subjektivna kao ti, i ponekad se mnogo ljutim na njega.
Ima najlepše oči na svetu. Moje oči. Tek kad sam njega dobila, i zagledala se u tminu njegovih očiju dubokih kao zdenac, shvatila sam koliko su moje oči lepe. I da se mogu voleti. A do tada sam celog života gubila razum za plavim očima. Između ostalih, i za tvojim. Sada znam da je boja mojih očiju najlepša, jer je moja.
Šta još ima neprocenjivo? Osmeh od koga zastaje dah. Kad se nasmeje, sunce se preseli na njegovo lice. On se za svojih nepunih tri godine smejao više nego ja za ceo život. Zahvaljujem Bogu što je tako nasmejan, što ume da se raduje životu zbog života samog. Nije namršten i stalno zagledan u sebe, kao ja. Zbog toga mi je drago. I zato što je veseo, stalno u pokretu, brz kao zvrk.
Ne volim samo što nema moju predanost i vrednoću. Neće da se trudi, lenj je. Možda se vremenom promeni. Videćemo. Još je mali. Možda mnogo očekujem od njega.
Zove se Igor. To sam ime oduvek obožavala, i još u osnovnoj školi odlučila i svima objavila da će mi se sin, ako ga ikada budem imala, tako zvati. To je bilo tako sigurno da se dve moje najbolje drugarice, koje su dobile sinove pre mene, nisu usudile da sinovima daju to ime, mada im se mnogo dopadalo. To je ime bilo rezervisano za mog sina. Za mog Zmaja. Rođen je u godini Zmaja po kineskom horoskopu, pa još 3. maja. Kad se 3. maj napiše ćirilicom i bez tačke, dobija se nadimak čuvenog dečjeg pesnika Čika Jove Zmaja. Šašavo, zar ne? Ima potpuno neverovatan raspored planeta u natalnom horoskopu: sedam planeta u jednom znaku, i to svom, sazvežđu Bika. Ima neverovatan potencijal. Na njemu je da ga iskoristi.
Pun je priče. U stanju je da po pola sata vergla neku svoju izmaštanu priču, u kojoj su obavezno auta, kamioni, vozovi, čike, bate, njegov deda, baba, brat (jedini, jer ne smem da imam više dece, zbog problema sa zdravljem), tetka. Jako je rečit za svoje godine. To mu je možda najjača osobina, za sada.
I ja za njega živim, naravno. Nego za koga bih? Da njega nema, odavno bih se predala. On mi daje snagu da otaljam dan. Da se ujutru podignem iz kreveta i odem na posao koji mrzim, da tamo sedim i radim ono za šta nisam rođena (od nečega se mora živeti), da uđem u sobu u kojoj spava njegov večito umorni otac (da može, mislim da bi pola života proveo u spavanju) i pružim mu suv poljubac reda radi. Dok gledam i čuvam svog Malog princa, moj život dobija bar neki smisao. A kad mu uveče pričam priču pred spavanje (nikad je ne ispričam na isti način), dok se on gnezdi na mom jastuku, i ljubim njegovo nežno lice koje miriše na sapun i nevinost, srce mi je puno.
Da li će se sve ovo promeniti, ne znam. I ja se usrdno, svake noći molim za veliku promenu. Molim Svevišnjeg da mi ponovo podari moj život. Žudim da počnem ponovo da mu se radujem. Da stanem na svoje noge. Da mi oči ponovo zasjaju.
Da li mi je sudbina namenila još neku ljubav, ili bar posao kroz koji ću se iskazati, ostaje mi da sačekam da vidim.
Do tad, ti si moje svetlo. I moja tama.
Hoću da to znaš. Da ja znam tako nešto, da znam da me negde neko voli onako kako ja tebe volim, osećala bih se bolje.
I ja tebe ljubim.
Zatvori oči i dođi ovamo. Evo mojih usana. Osećaš li ih? Mirišu na jabuke.
A da znaš samo koliko bolje ljubim sad, odmah bi se pokupio i prvim avionom doleteo ovamo!
Ćao, ljubavi moja.
Tvoja Ciganka

Poruka br. 6:
Srećo moja,
noćas sam i ja tebe sanjao. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude. Ponovo smo šetali kejom, bilo je vrelo letnja noć. Ponovo smo imali dvadeset i koju. Nosila si onu belu haljinu. Ti znaš koju.
Šta je posle bilo? Sećaš li se?
To je bilo i ostalo moje najluđe i najlepše seksualno iskustvo (a imali smo ih mnogo ludih). Kako si divna bila dok si me pomamno ljubila na klupi, a ja ti skidao gaćice ispod te haljine! Niko od prolaznika nije znao šta radimo i kakva se bura strasti odvija u nama, dok se tražimo vrelim prstima i rukama.
A tek kad smo otišli u kola! Odatle ne smem da pričam, suviše je intimno. Možda ova poruka dođe u neovlašćene ruke.
Ponovo sam noćas bio tvoj. I bio sam srećan. Potpuno srećan.
Hajde da ti kažem ono što čekaš tolike godine.
Volim te.
I voleću te dok sam živ. Nikakva to Amerika, nijedna žena ni svakodnevica u kojoj te nema neće promeniti. U krvi si mi, Majstorice.
Nikada ti nisam dao prsten. Zato te sada, svake noći, svu prekrivam zlatom.
Nikada nisam klekao pred tebe i zamolio te za tvoju ruku. Zato sada klečim i molim Boga za tvoju sreću. Bez tvoje sreće, kletva će pasti na moju decu.
Nikada te nisam zasluživao.
Zato ću do kraja života da te sanjam. Onakvu. U beloj haljini. Najlepšu na svetu.
Moju. Samo moju.
Zbogom, ljubavi moja.
I... obriši te suze zbog mene već jednom.

Poruka br. 7:
Zbogom.
A suze... koga je još briga za suze!

Postavio clan: unans67